Историјат и три зграде

Прва зграда – Апација (Манастирска женска школа)

Мађарско женско добротворно друштво из Сомбора обратило се 1879. г. католичком надбискупу др Лајошу Хајналду како би подржао и материјално помогао њиховој намери да у Сомбору буде изграђен женски католички самостан са школом у којој би предавале калуђерице. Након добијене подршке и обећања о помоћи, чланице Друштва покренуле су прикупљање прилога за изградњу самостана, мада већина чланова сомборске Римокатоличке црквене општине и чланова школског савета није одобравала ову намеру.

Долазак надбискупа Хајналда у Сомбор 1883. г. подстакао је овај подухват, а две године касније црквена општина је известила надбискупа о својој једногласној одлуци да у Сомбору буде отворена женска католичка школа и да васпитање женске деце буде поверено калуђерицама из реда „Наше Госпе“. Својим прилогом надбискуп је обезбедио 50.000 форинти (Хајналд је касније проглашен почасним грађанином Сомбора), 27.000 форинти обезбедила је римокатоличка црквена општина, а сомборске градске власти поклониле су земљиште крај цркве Светог Тројства, на коме ће бити подигнута Римокатоличка женска грађанска школа са манастиром (на овом месту се и један век раније, 1774. године, налазила приземна кућа Римокатоличке основне школе).

Према нацрту архитекти Ђуле Партоша и Едена Лехнера, овде је 1887. г. саграђена једноспратница у стилу еклектицизма, са основом у облику неправилног слова Е. Трошкови изградње, без трошкова опремања овог здања, износили су 62.551 форинти. Сомборци су је, по калуђерицама које су овде биле смештене, назвали „Апација“.

Фасада зграде која је гледала на Светоивањску улицу (данас Трг цара Лазара) имала је средишњи испад са главним улазом који је имао бачваст горњи део, са два прозора у приземљу и четири мања прозора на спрату испада. Над главним улазом прозори су били подељени “пиластрима” који се завршавају конзолама. Изнад кровног венца постављен је забат са нишом у виду шкољке у којој је био смештен кип Богородице са малим Исусом, а на забату са јужне стране налазио се знамен реда “Наше Госпе”. По једна богато декорисана ниша била је постављена и на врху кракова зграде чији се кров завршавао равним степенастим пресеком. У улазном холу зграде постављен је натпис захвалности главном ктитору надбискупу Лајошу Хајналду. Током радова на изградњи зграде одустало се од дела нацрта који је предвиђао да на левом крилу прочеља буде подигнут испад са великим сферним улазом изнад кога је требало да буде један велики и два мања прозора и са кровом који се завршавао мањим звоником са крстом на врху. Када је била завршена, школа је имала девет великих учионица, дворану за цртање и дворану за ручни рад, стамбене просторије калуђерица и капелу на спрату чији је плафон имао звездасте украсе који су у угловима формирали малтешки крст, чији краци су почивали на конзолама у виду дечјих глава.

Овде је првобитно била смештена шестогодишња основна школа и двогодишња виша девојачка школа, а почетком 20. века четири виша разреда основне школе трансформисана су Грађанску девојачку школу. Од изградње овде се, неко време, налазило и Мађарско забавиште. За девојчице римокатоличке вероисповести настава је била бесплатна. У Римокатоличкој грађанској девојачкој школи, како је гласио њен званичан назив, радило је 11 калуђерица-наставница, а град је за њихово издржавање, као и за одржавање зграде, годишње издвајао 4.000 форинти. Занимљиво је и да прва приповетка младог српског књижевника из Сомбора, касније знаменитог приповедача Вељка Петровића „Црусис аморе“, која је написана и објављена 1905. године, управо говори о овој манастирској школи и судбини младе Буњевке Кларе Матарић која је била смештена у школи као штићеница овдашњих опатица.

Током наредних деценија у овој згради била је смештена и римокатоличка Женска виша трговачка школа. Након Првог светског рата и укидања вероисповедних школа, у здање некадашње манастирске школе смештена су одељења сомборске Женске учитељске школе. У првим недељама окупације 1941. г. школско здање је за своје потребе преузела мађарска војска.

Преузето са равноплова Податке и слике урадио: Милан Степановић

Друга зграда – Трговачка школа

Четворица сомборских трговаца (Стефан и Василије Прокоповић, Георгије Гргуров и Јосип Марковић) позајмила су 1843. г. од сомборског Трговачког удружења 1.400 форинти, намењених отварању „Трговачког училишта“. Трговачко удружење је 1845. г. званично подржало предлог да у граду буде отворена Трговачка школа, а за њеног оснивача и предавача препоручио се граду Мориц Левентал, наставник трговачког звања, краснописа и страних језика. Могуће је да је неки облик школовања будућих трговаца у Сомбору постојао око 1850. године, када су градске власти одбиле захтев Јакоба Бетлхајма из Пеште да у Сомбору отвори Трговачку школу, са образложењем да таква школа у граду већ постоји. Ипак, на оснивање праве Трговачке школе чекало се још 40 година.

Сомборска Трговачка школа почела је са наставом у јесен 1888. године, у закупљеном простору у Пашиној улици, недалеко од Гимназије. Испочетка трогодишња, а касније четворогодишња, ова школска установа добила је 1891/92. г. приземну зграду у Малоцрквеној улици, у непосредном суседству Централне школе. Школа је била градска, а град је покривао целокупне трошкове њеног издржавања, који нису били мали. Први директор ове школе био је Ерне Жуљевић, истакнути сомборски економиста и друштвени радник, који се на том положају налазио скоро четири деценије.
Школска зграда саграђена је на празном земљишту породице Јаблонски, на месту где су се до тада налазиле гимнастичке справе које су заједно користиле све сомборске школе. Испочетка је била приземна, саграђена у облику изврнутог слова П, са фасадом у стилу касног бидермајера.

Када је 1892. г. школа усељена у новосаграђену школску зграду, чија је изградња, по пројекту архитекте Гала, коштала 20.328 форинти, имала је 61 ученика немачке, мађарске, јеврејске, српске и буњевачке националности, а настава је била трогодишња. Школа је од пресељења у нову зграду имала назив Средња трговачка школа – Трговачка академија, од 1895. г. постала је Виша трговачка школа, са државном субвенцијом од 3.000 златних круна годишње (до 1912. г. државне субвенције порасле су на 14.000 златних круна). За 30 година постојања ове школе (до 1918) уписано је било укупно 3.055 ђака, али је само њих 742 успело да добије завршну диплому.

Током дужег периода између два светска рата ова просветна установа имала је статус градске школе и о њој је, под државним надзором, материјално бринуо град Сомбор. Половином двадесетих година XX века сомборска Трговачка школа је, неко време, била и државна, а одлуком Министарства трговине и индустрије добила је статус Трговачке академије и на тај начин је изједначена са трговачком академијом у Београду. Крајем 1925. г. закључено је да је ова школа једина просветна установа овог типа у Војводини, те да јој је, због неусловног смештаја, потребна помоћ за куповину нове зграде, па је Бачка жупанија за ову намену издвојила близу милион динара. Ипак, свега две године касније, у лето 1927. године, министарство је донело одлуку о укидању сомборске Трговачке академије, па је град поново преузео старање о школи и својим средствима дозидао је 1928. г. спрат на дотадашњем приземном школском здању (после доградње површина школе је била преко 700 кв. метара).

У овој згради је, од децембра исте године, била смештена и четвороразредна Мушка грађанска школа (у приземљу), коју су похађали ученици после завршене четворогодишње основне школе (Грађанска школа овде ће бити смештена све до укидања 1944. године). Просторије Трговачке академије налазиле су се у то време на спрату. Школа је од 1937. г. поново имала статус државне.
После Другог светског рата у здању некадашње Трговачке академије налазила се Економска школа, као и Трговачка школа (Школа ученика у трговини). Временом су се школе у овом здању мењале (данас оно представља другу зграду сомборске Средње техничке школе), али је од изградње до данас зграда задржала првобитну школску намену. Током јесени и зиме 2019/20. г. уређена је фасада здања некадашње Трговачке школе.

Преузето са равноплова Податке и слике урадио: Милан Степановић

Трећа зграда – радионице

Школа ученика у привреди основала је своје школске радионице 1965. године откупом бивших радионица-гаража “Севертранса”. Наведени објекти су откупљени кредитним средствима школе и налазе се на Венцу војводе Радомира Путника. У тим просторијама основане су прве школске радионице из машинске, текстилне и грађевинске струке: металостругарска, аутомеханичарска, браварска, столарска, молерска, кројачка и ткачка радионица, као и кабинети за испитивање материјала и термодинамике са топлотним машинама. Ове радионице функционисале су до 1985. године када су порушене и на том месту средствима самодоприноса грађана изграђена је модерна школска радионица са неколико кабинета из подручја рада машинства и обраде материјала, и електротехнике. Нова зграда школских радионица свечано је отворена 15.05.1986. године, а врпцу је пресекао тадашњи председник општине.